Iako su fosilna goriva i dalje dominantna sirovina u proizvodnji električne energije, zemlje širom sveta ulažu napore da povećaju udeo obnovljivih izvora u što većoj meri, da bi ostvarili dugoročnu održivost proizvodnje struje, koja uključuje i zaštitu životne sredine i ugljenički otisak koji ostavljamo budućim generacijama.
Paralelno sa razvojem novih komercijalnih tehnologija za proizvodnju struje iz energije vetra, vode, sunca, plimskih talasa pa čak i bioenergije, razvija se trend izgradnje malih elektrana na obnovljive izvore za potrebe malih zajednica, ili čak pojedinačnih domaćinstava.
Pored doprinosa koji ova postrojenja daju smanjenju emisija štetnih gasova, ovakvi projekti stvaraju nova, kvalitetna radna mesta, osnažuju distributivnu mrežu i energetsku nezavisnost, čine struju jeftinijom i dostupnijom za zajednice koje žive daleko od distributivne mreže.
Istovremeno, svaka od ovih tehnologija, bilo da je reč o komercijalnim ili malim elektranama na obnovljivu energiju – ima svoje prednosti i mane, i kada je reč o stabilnosti snabdevanjem, ali i kada je reč o posrednim uticajima na životnu sredinu.
Vetroparkovi – preglomazni i ne baš privlačni za oko
Smatra se da su vetroparkovi rešenje koje ima najmanji uticaj na životnu sredinu jer se često grade u brdovitim predelima i planinskim klancima, i nije im potrebno drugog goriva osim pogodnog vetra. Ipak, vetrenjače su zahtevne u pogledu prostora, jer je neophodan razmak između turbina kako ne bi zaklanjale vetar međusobno.
Zato kritičari vetroparkova najčešće naglašavaju kako oni uništavaju pejzaže, posebno u blizini kulturnih znamenitosti, i tako odvraćaju turiste, istovremeno narušavajući autohtonu floru i faunu, poput ptica i slepih miševa.
Oni koji žive u blizini vetroparkova svakako će prvo naglasiti neprijatan zvuk koji se može čuti kilometrima oko turbina, a koji neki kritičari, iako za to nema dokaza, krive za pojavu „vibroakustične bolesti“.
Sa stanovišta proizvodnje struje, vetroparkovi ne predstavljanju naročitu sigurnost zbog promenljive prirode vetra, pa retko gde postoje kao jedini izvor struje.
Za razliku od hiljada velikih turbina koje napajaju čitave gradove, postoje i male turbine od nekoliko stotina do nekoliko desetina vati, koje mogu napajati npr. jahtu, udaljenu kamp kućicu ili zadovoljiti potrebe nekoliko domaćinstava.
Hidroelektrane – opasnost za vodotokove i rečna staništa
Sa udelom od oko 20 posto u globalnoj proizvodnju struje, hidroelektrane su najzastupljeniji način proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, a poput vetroparkova, njihovo funkcionisanje ne oslobađa ni malo štetnih gasova.
Za izgradnju komercijalne hidroelektrane potrebna je brana i rezervoar sa vodom čiji se nivo po potrebi može kontrolisati, za šta je najčešće potrebno poplaviti određenu rečnu dolinu, uključujući domaćinstva i plodnu zemlju, i raseliti stanovništvo.
Sa druge strane, male savremene hidroelektrane (snage do par desetina megavata) sklapaju se od standardizovanih delova u strmim predelima kako bi se vodotok sproveo kroz cev do turbina koje proizvode struju.
Male hidroelektrane mogu biti odlično rešenje za male, izolovane zajednice koje nemaju pristup struje, ali je potrebno pronaći dobru ravnotežu između potrebe za proizvodnjom struje i protoka vode. Najmanje hidroelektrane (poznate kao mikro- i piko-hidroelektrane) stvaraju jeftinu energiju za mali broj domaćinstava, koja ih često koriste i kao dopunu drugim sistemima na obnovljivu energiju.
Bioenergija – obnovljiva ali neodrživa
Električna energija može nastati i iz bioloških izvora poput biomase i bio-goriva, mada se mnogo češće koristi za grejanje, a samo 5% bioenergije se koristi za proizvodnju struje.
Prednost elektrana na biološke izvore je u tome što nude stabilno snabdevanje, ali imajući u vidu njihov ugljenički otisak, ne predstavljaju dugoročno rešenje u borbi planete da smanji emisije štetnih gasova. Naime, većina ovih postrojenja spaljuju biomasu kako bi generisali gas koji pod visokim pritiskom prolazi kroz turbinu.
Većina kritičara bioenergije oslanjaju svoje argumente na činjenicu da biomase, iako obnovljiva, nije održiva, te da se njenom upotrebom oslobađa ugljen-dioksid, a istovremeno i zauzima poljoprivredno zemljište koje bi moglo da se koristi za hranu.
Uprkos tome, mali modularni sistemi na bio-gorivo mogu napajati zajednice u ruralnim ili udaljenim oblastima koje žive bez struje, jer biomasa predstavlja čistiju alternativnu tradicionalnim fosilnim gorivima.
Foto-naponske ćelije – dobra energija za domaćinstva i preduzeća
Foto-naponski sistemi generišu struju za 4% čovečanstva. Iako je ova tehnologija nastala još u devetnaestom veku, inovacije su je tek nedavno učinile najisplativijom tehnologijom za proizvodnju struje koja postoji, pa se očekuje da u ovoj deceniji solarni sistemi postanu najzastupljeniji među novoizgrađenim kapacitetima na obnovljive izvore.
Kao i u drugim primerima, solarni sistemi mogu biti velike solarne elektrane –ali su sve češći i manji sistemi za upotrebu u domaćinstvima ili preduzećima, zato što u trenutku energetske krize i poskupljenja struje širom sveta – čine električnu energiju gotovo besplatnom.
Mnogi korisnici ovakvih sistema koriste i kućni sistem za skladištenje energije kako bi mogli da samostalno koriste energiju koju proizvedu, a neki korisnici kombinuju solarnu energiju sa još nekim obnovljivim izvorom energije, poput vode, vetra ili biomase.
Solarni sistemi imaju nizak ugljenički otisak, ali na komercijalnom nivou zahtevaju velika prostranstva, što dovodi do seče šuma i gubitka obradivog zemljišta.
Sa druge strane, mali solarni sistemi poput onih koji se koriste na krovovima kuća, stambenih zgrada i preduzeća, koriste već postojeću infrastrukturu i čine je efikasnijom, a vlasnike energetski nezavisnijima, pa su stoga rešenje koje će svakako obeležiti decenije pred nama.
Svaka zgrada – sopstvena elektrana
Imajući u vidu postojeće trendove rasta cena električne energije, preopterećenost proizvodnih i distributivnih kapaciteta kao i stalno rastuću potrebu za strujom – decentralizacija proizvodnje struje nije samo poželjna – već je i neophodna.
U decenijama koje slede skoro svaki potrošač električne energije postaće i proizvođač, a termin prozjumer je verovatno reč koja će obeležiti 21. vek.
Imajući u vidu da većina zgrada ili domaćinstava nema pristup ruži vetrova ili planinskom potoku, solarna energija predstavlja najbolje, ako ne i jedino rešenje koje će omogućiti energetsku transformaciju kojoj svet teži.